Иако су прве идеје о развоју кардиоваскуларне хирургије зачете још раних шездесетих година прошлог века, до реализације саме идеје је дошло тек 1973. године када је данашњи Институт за кардиоваскуларне болести “Дедиње” почео са радом као једно од одељења Клинике за општу хирургију КБЦ “Др Драгиша Мишовић”. Нова зграда, у којој почиње са радом тадашњи Завод за кардиоваскуларну хирургију, завршена је крајем 1977. године. Први директор Завода био је прим. др Драгољуб Адамов, а првобитни састав чинило је 60 запослених. Током 1985. године Завод се у потпуности функционално издваја из састава КБЦ “Др Драгиша Мишовић” и наставља рад под именом Клиника за кардиоваскуларне болести “Дедиње”. Установа од 1993. наставља рад под именом Институт за кардиоваскуларне болести “Дедиње”, под којим именом ради и данас. Године 1996. је отворена нова зграда Института, чиме су значајно повећани смештајни, дијагностички и терапијски капацитети.

Кардиохирургија

Садашњи Институт за кардиоваскуларне болести “Дедиње” води порекло од Одељења за васкуларну хирургију Опште болнице “Др Драгиша Мишовић”. Поменуто одељење основано је са неколико соба на 3. спрату, а за првог шефа одељења именован је прим. др Драгољуб Адамов. Почело се са операцијама на венском систему да би се убрзо почели радити оперативни захвати на артеријама. Број лечених и оперисаних пацијената је непрекидно растао, па се наметнуло као неопходно решење изградња посебне специјализоване установе која би се бавила дијагностиком и лечењем кардиоваскуларних болесника. Захваљујући проф. др Либору Хејхалу и тадашњем градоначелнику Београда Бранку Пешићу у оквиру комплекса КБЦ “Др Драгиша Мишовић” је изграђена и опремљена потпуно нова и функционална зграда која је свечано отворена у октобру 1977. године.

Први именовани шеф Прим. др Драгољуб Адамов.

Alain Carpentier, MD, PhD, зачетник модерне хирургије
замене митралне валвуле

Даљи кораци

Установа је била функционална целина коју су сачињавали службе радиологије, кардиологије и кардиоваскуларне хирургије. У прве две године рада вршене су искључиво операције реваскуларизације миокарда и особље се у потпуности осамосталило. Завод стиче завидан углед у медицинским круговима, али се почиње јављати проблем смештајних капацитета јер је укупни број кревета износио само 88 за све службе. Многи светски експерти су као гости учествовали у дијагностичким про цедурама или оперисали пацијенте уз асистенцију лекара из Завода (L. Hejhal, R. Hackee, F. Von der Emde, A. Carpanter, Y. Chavaouh).

Настанак Клинике за кардиоваскуларну хирургију ,,Дедиње“

Лекари Завода су у потпуности овладали и компликоване операције реваскуларизације и хирургије срчаних залистака. Тадашњи Завод за кардиоваскуларне болести се 1985. године у потпуности функционално одваја од КБЦ “Др Драгиша Мишовић” и наставља рад под именом Клиника за кардио васкуларну хирургију “Дедиње”. У току 1986. године прим. др Драгољуб Адамов одлази у пензију, а на место директора Института именован је проф. др Михаило Вучинић, који на тој функцији остаје до пензионисања 1992. године. Као гости на Институту бораве и оперишу велика имена из области кардиохирургије: Dudley Johnson, Geoge Reul, Donald Ross, Andzej Dziatkonjia. У току 1992. године на чело Института долази проф. др Милован Бојић.

Проф. др Михаило Вучинић први директор
Клинике за кардио васкуларну хирургију “Дедиње”.

Проф. др Милован Бојић

Изградња новог дела

Почиње се са изградњом новог дела Инстутута након проширења капацитета број кревета је повећан на нешто више од 200, док се број запослених повећао на близу 600. Све ово омогућило је да се број кардиохируршких процедура повећа на око 2000, чиме Инстутут постаје један од највећих центра у Европи. Од 1993. године након континуиране експанзије у врсти и броју интервенција, установа наставља да ради под именом Институт за кардиоваскуларне болести “Дедиње”, под којим и данас ради.

Проф. др Бошко Ђукановић, директор Института
који је проширио репертоар у кардиохируршким операцијама

Водећи у региону

Током 2000. године на чело Института долази проф. др Бошко Ђукановић који посебно шири репертоар у области хирургије аорте, тако да је Институт у тој области водећа установа у целом региону. Од јануара 2016. године на место в.д. директора Института долази проф. др Предраг Милојевић. Од октобра 2017. на челу Института за кардиоваскуларне болести “Дедиње” поново  је проф. др Милован Бојић.

Проф. др Предраг Милојевић, в.д. дирекора Института
2016. године

Прве трансплатације урађене на Институту

У току 1995. направљене су и прве трансплантације срца и јетре. Уз помоћ стручњака са Тexas Heart Institute (Oscar Howard Frazier Jr.) на Институту се први пут на овим просторима имплантира хеарт-мате као привремено механичко срце за период до планиране трансплантације. И даље је веома жива међународна сарадња.

Васкуларна хирургија

Одељење за васкуларну хирургију Опште болнице “Др Драгиша Мишовић” је започело са радом 1973. године, а први начелник је био прим. др Драгољуб Адамов. Несебичну помоћ у развоју одељења васкуларне хирургије у том почетном периоду пружио је проф. др Либор Хејхал из Института ИКЕМ у Прагу, како својим непосредним учешћем, тако и усавршавањем наших лекара у Прагу. Прве операције су извођене на површном и дубоком венском систему, а убрзо и на магистралним артеријама врата и екстремитета, док су хируршки захвати на висцералним артеријама уведене касније.

Пресељење у нову зграду 1977. године је донело значајно повећање обима и комплексности хируршких процедура. У периоду 1977-1992. на челу васкуларне хирургије налазио се прим. др Миодраг Јевремовић, а након тога на његово место долази академик проф. др Ђорђе Радак, који је обављао ту функцију до 2019. године.

Почетком деведесетих година прошлог века, уведене су савремене дијагностичке и терапијске хируршке процедуре, укључујући отворене хируршке интервенције за лечење портне хипертензије и трансплантациону хирургију јетре и панкреаса. Прве успешне трансплантације су урађене 1995. године. Еверзиона каротидна ендартеректомија је уведена као стандард у хируршком лечењу каротидне болести. Три деценије касније урађено је више од 18000 ових операција, уз натпросечне резултате на нивоу најбољих светских центара.

Сарадња са искусним инвазивним радиолозима нашег института је довела до развоја различитих ендоваскуларних интервенција у лечењу абдоминалне аорте, каротидних и периферних артерија. Прва имплантација аортног стентграфта је урађена 2004. године, након чега број ових процедура стабилно расте на годишњем нивоу, уз одличне резултате.

Клиника за васкуларну хирургију је прва и једина државна установа, која пацијентима омогућава модерно лечење хроничне венске болести методом ендовенске ласерске аблације (EVLA). Прву интервенцију је извео доц. др Предраг Матић у априлу 2019. године, а минимално инвазивна природа овог захвата привлачи све више пацијената.

Од 2019. године управник Клинике за васкуларну хирургију је проф. др Ненад Илијевски, који је своје прве хируршке кораке начинио 1988. године, управо на клиници којом сада руководи.

Академик Проф. др Ђорђе Радак
управник Клинике за васкуларну хирургију
у периоду 1992. – 2019. године

 Проф. др Предраг Лалевић
Директор Клинике за анестезиологију, реаниматологију и
терапију бола КБЦ “Др Драгиша Мишовић”

АНЕСТЕЗИОЛОГИЈА

Са радом се почело 1973. године у оквиру Завода за кардиоваскуларну хирургију КБЦ “Др Драгиша Мишовић” као Одељење анестезиологије и реаниматологије у оквиру Клинике за анестезиологију, реаниматологију и терапију бола КБЦ “Др Драгиша Мишовић” са директором клинике проф. др Предрагом Лалевићем на челу. Оснивањем Клинике за кардиоваскуларну хирургију “Дедиње”, 1985. године, Одељење анестезиологије и интензивне терапије имало је 6 лекара спацијалиста анестезиологије са реаниматологијом са начелником одељења Прим. др Илијом Трифуновићем и 10 сестара и медицински техничара на анестезији за 4 операционе сале и око 34 сестара и медицинских техничара за интензивно лечење са 15 постеља. Убрзо, почетком деведесетих година део свакодневне праксе постаје интраоперативно спашавање крви и акутна нормоволемијска хемодилуција, чиме су створени услови да око 40% болесника у кардиохирургији не добије алогену (туђу) крв.

На Институту за кардиоваскуларне болести “Дедиње” 1995. године започет је програм трансплантације срца и јетре. Тадашњи тим анестезиолога, медицинских сестара и техничара на анестезији и одељења за интензивно лечење остварио је значајан искорак у савремену трансплантациону медицину, успешним трансплантацијама срца и јетре као део Тима и Конзилијума за трансплантацију Института, предвођен проф. др Божином Радевићем и доц. др Бошком Радомиром, начелником Одељења анестезиологије и интензивне терапије. Наредне, 1996. године, само шест месеци после увођења, освојен је програм хируршког ремоделовања леве коморе код дилатативне кардиомиопатије који је унапредио и подстакао стицање нових знања и искустава из области срчане инсуфицијенције.

Истовремено, интензивиран је програм хируршке реконструкције торкалне аорте чиме је унапређен анестезиолошки концепт савремене анестезије у дубокој хипотермији и циркулаторном аресту и интензивног лечења, увођењем високе торакалне епидуралне анестезије, континуираног интраоперативног спашавања крви и акутне нормоволемијске хемодилуције, уз увођење комбиноване епидуралне и опште анестезије (fast-track) у кардиоанестезију за аортокоронарни бyпасс, захваљујући дугогодишњем искуству анестезиолошког тима са истим концептом у васкуларној анестезији.

КАРДИОЛОГИЈА И РАДИОЛОГИЈА

Одељења кардиологије и радиологије су започела са радом 1973. године, а значајно су проширила поља делатности непосредно након отварања нове зграде клинике у октобру 1977. године. Први шеф Одељења кардиологије је био прим. др Петар Пејчић, а Одељења радиологије прим. др Зоран Ђуришић. У периоду 1973-1977. година основна делатност оба одељења је била дијагностика и припрема болесника који су подвргавани васкуларној хирургији, као и њихово даље вођење у постоперативном току. Прва артериографија је урађена 1976. године, а исте године су успешно уведене флебографија и спленопортографија. Пресељењем у нову зграду су знатно проширене техничке могућности ова два одељења јер је набављен тада најсавременији рендгенски апарат. Прва коронарографија је урађена 1977. године.

Тим за коронарографиије (доктори Пејчић, Ђуришић и Грујичић, техничар Николић и сестра Лекић) је претходно детаљно едукован уз помоћ професора Фабијана и Белана из Прага. Након почетка рада кардиохирургије 1978. године, Одељење за кардиологију је преузело бригу о пре- и постоперативној нези ових болесника. Као логичан наставак увођења најсавременијих метода лечења у Клинику за кардиоваскуларну хирургију “Дедиње”, у децембру месецу 1981. године урађена је прва перкутана коронарна ангиопластика. Годину дана раније су др Ђуришић и др Грујичић урадили сличну интеревенцију на феморалној артерији. Посебно место у историји српске инвазивне кардиологије заузима др Урош Бабић који је својим иновативним приступом, у светским размерама, значајно унапредио лечење болесника са митралном стенозом и дефектом атријалног септума. Др Бабић је у периоду 1985-1989. година развио оригиналне методе лечења ових болесника и по први пут у свету их је, заједно са др Грујичићем, користио у рутинској клиничкој пракси.
Први стент су 1990. године уградили у феморалну артерију др Грујичић и др Ђуришић, а шест година касније су први стент у коронарну артерију уградили проф. др Драган Сагић и проф. др Милутин Мирић. Прекретницу у даљем развоју кардиологије и радиологије представља усељење у нову зграду 1996. године, чиме су значајно повећани смештајни и дијагностичко-терапијски капацитети. У новој згради су се налазиле 4 рендгенске сале и простор за скенер, који је набављен 2005. године. Повећање обима посла је довело и до потребе за новом организацијом, па су тако основани Клиника за кардиологију и Центар за инвазивну и интервентну кардиоваскуларну дијагностику и терапију.

Нови миленијум је донео нове изазове у лечењу кардиоваскуларних болесника, па је тако 2004. имплантиран први аортни стент графт (проф. др Сагић, др Антонић, Проф. др Радак). Прву имплантацију трајног пејсмејкера (тип ВВИ) на Институту и у Србији је урадио прим. др Драгољуб Адамов 1966. године.
Одељење електрофизиологије и електростимулације се формира 1996. године. Др Лазар Ангелков је 1997. године урадио прву имплантацију кардиовертер дефибрилатора, а 1998. године и прву имплантацију мултисите пејсмејкера за срчану слабост ради ресинхронизационе терапије у Србији.
Прву радиофреквентну аблацију на Институту је 1994. године урадио проф. др К.Х. Питсцхнер из Бад Наухајма (Немачка), а након њега су овом процедуром овладали доктори Вукајловић и Ангелков. Ултразвучна дијагностика срца (ехокардиографија) ради се у Инстититу за кардиоваскулаларне болести “Дедиње” од 1985. године. Центар за кардиоваскуларна истраживања је такође основан 1996. године и плод је идеје доц. др Александра Д. Поповића да се на једном месту обједини и координише огроман научно-истраживачки потенцијал целог Института.