На Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, oвог новембра, одржан је Други интернационални симпозијум на тему „Постковид синдром и синдром хроничног умора“, који је окупио најистакнутије стручњаке из целог света. Овај симпозијум, организован по други пут у нашој земљи, има посебан значај, јер је уз директно праћење у 19 земаља Европске Уније, постао кључна тачка за размену знања и едукацију како лекара, тако и пацијената широм Европе.

Симпозијум је организован од стране више значајних институција и удружења, укључујући Институт „Дедиње“, Секцију за аутономни нервни систем Српског лекарског друштва (СЛД), Удружење за неурокардиологију Србије, као и Удружење пацијената са синдромом хроничног умора и кризама свести Србије. Овај важан догађај био је под покровитељством Европске мреже пацијената и лекара (ЕМЕА).

Активно учешће на симпозијуму имала је Грејсмери Брикали, председница Удружења пацијената Европске Уније, као и председници удружења пацијената из Србије, Хрватске и Словеније. Излагање је одржао и Ричард Симпсон, председник Европске хуманитарне организације Invest in ME/CFS research.

Скуп је обухватио широк спектар тема, посебно усмерених на постковид синдром и синдром хроничног умора. Међу предавачима су били и Симон Кардинг из Норвича и професора Дејвид Прајс са Универзитета у Кардифу, који је један од водећих стручњака за „Long Covid“.Такође, представљене су најновије методе у дијагностици и лечењу ових стања, а нарочито је важан допринос дао проф. др Бранислав Миловановић, шеф Неурокардиолошке лабораторије у Институту „Дедиње“, истакавши значај савремених дијагностичких техника у препознавању и лечењу постковидних последица и синдрома хроничног умора.

Професор Миловановић је овом приликом детаљно објаснио како синдром хроничног умора погађа пацијенте на начин који није увек препознатљив традиционалним дијагностичким алатима. Он је истакао да синдром хроничног умора често изазива промене на нивоу ћелија, митохондрија и аутономног нервног система, које се не могу дијагностиковати стандардним тестовима.

–Наш центар, захваљујући директору Института, проф. др Миловану Бојићу, постао је светски центар за постинфективне синдроме. Имамо неурокардиолошку лабораторију у којој тестирамо оболеле и откривамо промене које се не могу открити другим дијагностичким методама. На тај начин лако и прецизно можемо да утврдимо степен оштећења ,,софтвера“ организма код пацијената и адекватно приступимо лечењу – нагласио је проф. др Миловановић. Он је упозорио да оболели често немају никакве видљиве промене на стандардним тестовима, а њихово стање се обично дијагностикује само кроз специјализоване неурокардиолошке тестове или биопсије.

Синдром хроничног умора је болест која има четири степена тежине, од којих најтежи облик може довести до инвалидитета. Професор Миловановић је објаснио да, иако први и други степен болести не доводе до инвалидитета, трећи степен може озбиљно угрозити способност пацијента да функционише у свакодневном животу. Пацијенти који пате од трећег и четвртог степена синдрома хроничног умора суочавају се с озбиљним смањењем енергије, губитком когнитивних способности и губитком способности да раде.

–Промене су на нивоу митохондрија и аутономног нервног система, и често их не препознају ни најновије дијагностичке методе – рекао је проф. др Миловановић.

Иако су акутни ефекти ковида добро документовани, истраживачи и медицински стручњаци сада све више усмеравају пажњу на ,,дуги ковид“ и његове хроничне последице. Статистике показују да око 87 одсто пацијената који су прележали ковид и даље осећа најмање један симптом два месеца након инфекције, а до 30 одсто људи задржава симптоме чак шест месеци након почетка, када вирус више није присутан. Најугроженији су пацијенти који су већ имали неку хроничну болест пре инфекције, јер се њихово стање додатно погоршава. Ипак, најтежа ситуација је код младих људи. Особе старе између 25 и 30 година нагло постају инвалиди, што за собом повлачи озбиљне социјалне и психолошке последице. Хроничне последице, познате као постковид синдром или постакутне последице ковид инфекције, укључују умор, когнитивне сметње, болове у мишићима и зглобовима, проблеме са спавањем и анксиозност.

Ина Игњатовић, председница Удружења оболелих од синдрома хроничног умора и кризе свести, која је указала на специфичне изазове са којима се суочавају пацијенти у Србији. Игњатовић је истакла да је синдром хроничног умора болест која често не буде препозната ни од стране лекара, а ни од најближих.

–Синдром хроничног умора је болест која је као гордијев чвор, као врзино коло. Услед низа година лутања због неедукованости, многи оболели једва дођу до дијагнозе, а када је добију, ми се радујемо, иако није нимало безазлена – изјавила је Игњатовић.

Према њеним речима, основни циљ Удружења оболелих од синдрома хроничног умора и кризе свести је подизање свести о овој болести, како би оболели добили правовремену и адекватну медицинску помоћ, али и подршку околине. Игњатовић је напоменула да оболели често не добијају подршку породице, пријатеља, па чак ни послодаваца, а то додатно погоршава њихово стање. Због непрепознавања озбиљности болести, пацијенти често остају без посла и суочавају се са социјалним и економским проблемима.

–Синдром хроничног умора није само здравствени проблем, то је и друштвени проблем. пацијенти се суочавају с чињеницом да не постоји званичан лек за синдром хроничног умора, те су присиљени да се ослањају на терапије које нису увек доступне или ефикасне– нагласила је Игњатовић, осврћући се и на емоционалну патњу пацијената, који се често суочавају с неразумевањем, а њихово стање често доводи до психолошких проблема и социјалне изолације.

–Замислите само да вам није добро, да имате дијагнозу коју многи не признају, а ви годинама живите у стању огромне исцрпљености – закључила је Игњатовић.

Овај симпозијум је био прилика да се сви присутни, како стручњаци, тако и пацијенти, повежу, размене искуства и знање, те да се истакне значај едукације и подизања свести о постковид синдрому и синдрому хроничног умора. Активности и дискусије током овог догађаја указују на потребу за даљим напорима у истраживању, дијагностици и лечењу ових озбиљних обољења, како би се оболелима пружила боља подршка и шанса за квалитетнији живот.