Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње” остварио је значајан искорак у лечењу младих пацијената са урођеним срчаним манама. У питању је револуционарни захват – замена плућне валвуле кроз препонску артерију, без отварања грудног коша, који је ових дана успешно урађен код четири млада пацијента. Ова иновација означава почетак континуираног програма лечења комплексних урођених срчаних мана у Србији, елиминишући потребу за одласком пацијената у иностранство.Академик проф. др Милован Бојић, директор Института „Дедиње”, на конференцији за новинаре организованој овим поводом, истакао  je значај овог достигнућа.

-Током претходна два дана, у хибридној сали ,,Дедиња“ урађена је револуционарна метода, пре свега за пацијенте који су као деца имали комплексне срчане мане. Ти пацијенти су, с навршених 18 година живота, прелазили у категорију одраслих пацијената с урођеним срчаним манама, што је значило да, након изласка из педијатријског система неге, нису имали адекватно решење. Неретко су били изложени великим мукама током дијагностике или су оперативно лечени, а често су и реоперисани, углавном у иностранству – казао је проф. Бојић, наводећи да је Институт „Дедиње”  пре осам до десет година основао Центар за урођене срчане мане код одраслих, препознајући потребу за свеобухватном негом ове специфичне групе пацијената.

-На тај начин смо окупили све те пацијенте, боље сагледали њихове проблеме и адекватно направили план даљег лечења, уз примену свих иновација у овој области – додао је проф. Бојић.Како је навео, овај захват подразумева перкутану замену плућне валвуле, што значи да се интервенција изводи тако што се кроз препонску артерију уводи катетер, без класичног оперативног захвата отварања грудног коша.

– Пацијенти након интервенције остају у болници свега један до два дана, пре свега из предострожности. У потпуности су функционални и убрзо се враћају својим свакодневним активностима. Оно што је најважније — излазе из болнице спремни да се суоче са свим изазовима које живот доноси. Институт „Дедиње“ за њих постаје више од медицинске установе — постаје друга кућа, кућа наде, сигурности и потпуног оздрављења. То не важи само за ову интервенцију, већ и за све што их у будућности може чекати. Овај напредак је резултат обједињене активности Центра за урођене срчане мане, Центра за структурне болести срца и синергије са пацијентима и државним органима. Велики је ово дан за српско здравство и за државу Србију, која ће определити средства за лечење таквих пацијената у земљи, како не би одлазили у иностранство. Пацијенти ће коначно бити сигурни и мирни, знајући да имају своју кућу и адекватно лечење у њој – нагласио је проф. Бојић.Центар за урођене срчане мане Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње” представља визионарски и добро осмишљен пројекат. Проф. др Александра Николић, координаторка Центра за Урођене срчане мане одраслих, истакла је да је циљ пружање уточишта пацијентима који су, након педијатријске неге, „лутали у водама кардиоваскуларне медицине одраслих“, без места где се могу стратешки решавати њихови проблеми.

-Прва неоперативна замена валвуле на Институту „Дедиње” урађена је пре седам година. Идући испред свог времена, урадили смо још тада овакав захват, прву Melody валвулу, и то је био заиста револуционаран чин. Али суштина није, као што увек говорим, да урадите методу ради методе, већ да је наставите спроводити и радити – истакла је проф. Николић.

Овај пут, како је казала, интервенција је изведена без сарадње са иностраним центрима, потврђујући способност Института „Дедиње” да пружи негу на светском нивоу.

– Успели смо да у року од два дана урадимо интервенције код четири пацијента,  без директне сарадње са италијанским стручњацима, где бисмо их или тамо слали или би они долазили код нас ради класичне операције. Уместо тога, извели смо перкутану замену плућне валвуле (срчаног залиска) кроз препону, без отварања грудног коша. Овај захват, урађен код комплексних пацијената, заиста је на нивоу светских трендова и резултата – истакла је она, наглашавајући да је брига о овим пацијентима много више од саме интервенције.– Реч је о пацијентима који су рођени са урођеном срчаном маном. Као деца, они су били део педијатријске популације и лечени сходно свом узрасту. Међутим, та деца одрастају и постају пунолетни грађани, а самим тим јавља се потреба за континуираним медицинским праћењем и лечењем и у одраслом добу – изјавила је проф. др Николић. Она је истакла да Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ већ дуги низ година успешно збрињава одрасле пацијенте са урођеним срчаним манама.

– Лечење ових пацијената не своди се само на појединачну интервенцију. То је свеобухватан процес који подразумева дугорочну подршку – медицинску, едукативну и психосоцијалну. Ми као здравствени систем морамо да будемо уз њих током свих животних фаза – током школовања, планирања породице, трудноће, емоционалних односа и свих осталих аспеката живота. Наш Центар управо то пружа – свеобухватну и континуирану негу – нагласила је и додала да се, према званичним светским подацима, сваке године роди приближно милион беба са урођеном срчаном маном, што представља између 0,8 и један одсто од укупно 130 милиона новорођених. Такође је указала да велики број ових пацијената током живота мора да прође кроз више оперативних захвата, што додатно потврђује значај системског и дугорочног приступа њиховом лечењу.

– Овакви пацијенти, још од рођења, често имају вишеструке операције грудног коша. То значи да много пута пролазили кроз анестезију и све што такви захвати носе. Временом, и оваква валвула, као и свака биолошка, достиже свој век трајања, што зависи од узраста када је уграђена – ако је уграђена док је пацијент био дете, она је мала, а када особа порасте, та валвула више не може да испрати потребе њеног организма и даљи развој. Ми смо сада у могућности да нашим пацијентима решимо тај проблем без отварања грудног коша, тачније преко препоне, помоћу одређених медицинских система, успешноп пласирамо валвулу. Међутим, и када се изађе из ове сале, ту није крај, јер и даље настављамо праћење и рад са њима. Младе пацијенткиње којима је урађена интервенција, неретко желе да остану у другом стању, те је потребно пропратити њихове трудноће и видети како ће њихов организам реаговати у тој ситуацији. Много је ту степеница које заједно морамо да прођемо – поручила је проф. Николић, истичући дa су процедуре без отварања грудног коша будућност медицине, јер омогућавају да пацијент већ пар дана након захвата буде отпуштен из болнице, без великог реза и трауме, што је случај код класичне хирургије.Проф. др Петар Оташевић, управник Клинике за кардиологију Института „Дедиње”, истакао је мултидисциплинарни приступ, неопходан за овакве интервенције.

– Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, као водећа установа у региону, у потпуности испуњава све критеријуме за мултидисциплинарни приступ. Захваљујући томе, можемо адекватно бринути о пацијентима – од њихове селекције и припреме за интервенцију, преко самог извођења захвата, па све до постоперативног тока. Ово је заиста велики догађај. Хвала директору Бојићу, професорки Николић и комплетном тиму на сјајно изведеној интервенцији. Надам се да је ово још један задатак који смо одлично урадили и најава да ћемо овако наставити и у наредним месецима – поручио је проф. Оташевић.

Пацијенти којима је урађена интервенција, тридесетогодишња Марина Коруга и двадесетогодишњи Александар Чубрило, истакли су да се већ други дан након захвата осећају одлично.

– Ово ми је пета интервенција. Током живота знала сам да ће их бити још, а до сада већ четири пута ми је отваран грудни кош. Ово је први пут да то није било потребно. То је велики напредак, нарочито за нас који смо мало старији. Ризик је мањи, а опоравак одличан. Да ли вам делујем као неко ко је јуче у ово време био на интервенцији? – упитала је уз осмех Марина Коруга, која се успешно опоравља након захвата.Интервенцију је извео интервентни кардиолог др Михајло Фаркић, начелник Центра за структурне болести срца, уз подршку тима састављеног од стручњака из више области. Из Центра за урођене срчане мане учествовали су проф. др Александра Николић, др Јована Лакчевић, др Стефан Вељковић, Ана Перуничић, др Наталија Арнаутовић, као и медицинске сестре Сања Вучинић и Сања Каблар. Из Центра за структурне болести срца ангажовани су др Матија Фуртула и др Драган Топић. Значајан допринос овом револуционарном захвату, који је успешно реализован тимским радом и високим професионализмом, дали су и анестезиолози, остале медицинске сестре, техничари и инструментари.

Овај успех на Институту „Дедиње” представља прекретницу у лечењу урођених срчаних мана у Србији, пружајући наду и сигурност младим пацијентима да ће добити адекватну негу у својој земљи.