На Институту за кардиоваскуларне болести ,,Дедиње“ свечано је обележено 30 година од првих успешних трансплантација срца и јетре на простору тадашње Југославије, историјског подухвата који је заувек променио српску медицину. Овај јубиларни догађај одржан је 12. јула, три деценије након Петровдана 1995. године, када је медицински тим Института у једном дану спасао два живота – Благоја Јовановића, који је добио ново срце, и Николу Вучићевића, коме је пресађена јетра.

Проф. др Милован Бојић, директор Института „Дедиње“, с поносом се осврнуо на саме почетке и невероватне околности у којима је овај историјски подвиг изведен, описујући га као филмску причу о визији и храбрости.

–Институт ,,Дедиње”, али и стручњаци из других установа које смо окупили у чувени трансплантациони тим, оплеменио је тадашњу југословенску и српску медицину подухватом какав је и данас за дивљење, да се у истој ноћи, спасу два људска живота и ураде две компликоване трансплантације јетре и срца. Није то данас нека посебна вест у свету, али тада је била вест над вестима – нагласио је проф. Бојић.

Присећајући се 1995. године, он је, овом приликом, подсетио на период када је Србија била у санкцијама, херметички затворена на копну, рекама, ваздуху, када није било основних потрепштина у болницама. У таквом окружењу, подухвати попут трансплантација деловали су као чудо.

– Усудити се на тако захтевне подухвате, упркос свим изазове,  било је право чудо. Можда је то било лудило појединца који је прихватио све могуће ризике на себе и одлучио да створи мултидисциплинарни и институционални тим, а ја сам их водио у атмосфери која се никада неће заборавити – са невероватним ентузијазмом, жељом, знањем и полетом који је носио све учеснике. Од лекара и медицинских сестара, до техничара и пратећег особља, сви су били посвећени успешном спровођењу тих подухвата – казао је.

Овај програм, како је проф. Бојић даље објаснио, освајан је постепено, упркос отпору и саветима да се одустане. Чак и цењени академик Исидор Папо, како је рекао, снажно се противио свему томе, поручујући да се, чак, и у времену када је Југославија имала услова за такве подухвате-одустајало, те да је у херметички затвореној Србији то немогуће.

 

–Нападао је некада тако жестоко да би свакоме ко има макар мало страха, било довољно да одустане. Међутим, ми нисмо одустајали, ми смо овај програм освајали – присетио се проф. Бојић, истичући непопустљиву вољу и веру у успех.

Посебно је изразио захвалност професору Сањи Дујићу, који га је разумео и прихватио док се бавио експерименталним делом програма са свињама на ВМА. Истовремено, цео тим је прошао кроз интензивну обуку, која је укључивала предавања и практичне вежбе, како би се припремили за све што их чека.

–Сваког уторка у нашем амфитеатру су одржавана предавања, а сваког четвртка рађени су експерименти на ВМА на свињама ландрас расе – описао је проф. Бојић, додајући да су се, када су и то савладали, због недостатка новца окренули дијаспори за усавршавање кадрова у иностранству, пославши тим за јетру у Хановер. У само годину дана од тог историјског датума, на Институту је извршено чак пет трансплантација срца, што сведочи о изузетном успеху и посвећености тима.

Проф. др Драган Делић, специјалиста за инфективне болести, који је био кључни члан историјског тима, обратио се присутнима у новом амфитеатру ,,Дедиње 2″, поделивши своја сећања на дан када се писала историја, наглашавајући сумњу, али и незаустављиви ентузијазам.

–Конкретно, ја нисам веровао у успех тог нашег програма, јер су деведесете године биле такве да су српску медицину водиле у суноврат. Били смо блокирани, имали санкције, нисмо могли добити визе за путовања… Међутим, оно што нас је красило у то време је ентузијазам, јер смо радили нешто за шта смо били свесни да је на нивоу светске медицине и велики искорак за нас. Знали смо да постоји поверење болесника у наш тим – казао је и објаснио тежину одлуке да се крене у трансплантацију, посебно у случају Николе Вучићевића.

– Николу око три сата поподне пратио до операционе сале. Било ми је хладно око срца, јер сам учествовао у одлуци да он иде на ту трансплантацију. А пре свега, он је први. Значи, није било лако донети одлуку да, Никола, иде на трансплантацију. Кључну улогу имала је и др Сандра Рашковић, која је дошла из Загреба и имала задатак да разговара са нашим болесницима, да види колико су они мотивисани и колико нам верују. За Николу је рекла да верује екипи, што је било веома битно. Као трећу кључну ствар споменуо бих тимски рад. Екипа коју је проф. Бојић окупио, била је то фантастична. Он је тачно знао шта има у Институту, а шта му недостаје – казао је др Делић, посебно истакавши значај анестезиолога.

Проф. др Бошко Радомир, који је водио анестезију, допунио је др Делића, наглашавајући улогу сваког члана тима.

–Овом приликом бих желео да нагласим значај тадашњег тима, нарочито сестринског кадра и свих осталих  – од техничара, перфузера, болничара, јер да није било њих, све би се могло упропастити. Ми смо ишли у иностранство да учимо, едуковали смо се овде на предавањима, радили експерименте, а они су прихватили то и све изнели и доказали своју професионалност, знање, сналажљивост и способност. Ја сам поносан на тај тим– поручио је др Радомир.

Др Ивана Сташевић Карличић, државна секретарка у Министарству здравља, честитала је ,,тиму за понос“ и истакла значај тог момента за целокупан здравствени систем Србије.

–Пре три деценије овде на ,,Дедињу“, исписана је историја српске медицине. Прва трансплантација била је подухват, који је тада деловао готово немогућ за извести, а данас је, захваљујући знању, посвећености и континуитету стручног рада, трансплантациона хирургија постала свакодневна реалност и нада за многе пацијенте. ,,Дедиње“ је, без сумње, срце српске кардиоваскуларне медицине. Ова установа је током свих година изградила реноме центра, који, не само да прати, већ често и предводи европске и светске трендове у лечењу болести срца и крвних судова. Трансплантациони програм представља симбол поверења грађана у здравствени систем – казала је др Сташевић Карличић.

Министарство здравља, поручила је, наставиће да пружа пуну подршку развоју трансплантационог програма кроз улагање у инфраструктуру, едукацију кадра и унапређење законских оквира, као и кроз ширу друштвену кампању о важности донирања органа.

–Наша визија је да Србија буде земља у којој свако коме је трансплантација једина шанса, ту шансу и добије – поручила је државна секретарка, додајући да је тридесет година од трансплантације на ,,Дедињу „почетак нове ере и епохе у којој ће се наставити спасавање живота, чувајући достојанство сваког пацијента и градећи систем који заслужује поверење сваког грађанина – казала је она на крају обраћања.

Кардиохирург проф. др Миодраг Перић, затим начелник Института за истраживање на Војномедицинској академији Александар Грујић и уважени гастроентеролог проф. др Дино Тарабар такође су присуствовали обележавању. Проф. Перић је истакао историјски значај тог подухвата који је утабао даљи пут за ову грану медицине.

–Кроз програм трансплантације, који је трајао од 1995. године до 2001. године, најважније је истаћи да је од 26 трансплантираних болесника у том периоду, 25 њих напустило Институт. То је 96 одсто и ниједан програм трансплантације органа у свету не може тиме да се похвали – с поносом је истакао.

Посебно дирљив моменат на прослави био је присуство Николе Вучићевића, коме је  те давне 1995. године пресађена јетра и који је, овом приликом, смогао снагу да устане из колица и захвали се лекарима и особљу на свему.

Професор Бојић је, с поносом, прочитао имена свих чланова тима који су учествовали у овом пионирском подухвату, истичући да је то најбољи тим у којем је учествовао и имао среће да буде његов капетан.

Тим за трансплантацију срца те 1995. године, чинили су професори доктори Реик Хускић, Душко Нежић, Миодраг Перић, Синиша Градинац, Александар Кнежевић и Милан Ћирковић. Трансплантацију јетре и панкреаса су извели професори Божина Радевић, Ђорђе Радак, Драгослав Ненезић, Горан Вучуревић, Ненад Илијевски, Бранко Лозук и Предраг Гајин.

У тиму за анестезију били су професори Предраг Лалевић, Бошко Радомир, Миомир Јовић, Владимир Илић, Добрила Радојевић и Љиљана Лаушевић-Вук. Кардиологију су водили др Флоријан Вук и професор Небојша Тасић, док су у области хепатологије кључну улогу имали професори Бранка Давчевић, Драган Делић, Мирко Булајић, Рада Јешић, Михајло Стајић, Војислав Перишић и Дино Тарабар.

За имунологију су били задужени доктори Александар Дујић и Вера Маравић, за нефрологију Љубица Ђукановић, а за инфективне болести Милорад Павловић. Сектор бактериологије су чинили доктори Милана Швабић-Влаховић и Милош Јовановић, а биохемије докторке Бранислава Бркић и Светлана Мијовић. За трансфузију су били одговорни др Бранко Чалија, Вукман Глигоровић и Рада Баклаја. Патологију је водио др Јован Васиљевић, а нуклеарну медицину др Владимир Обрадовић.

Као повремени консултанти ангажовани су доктори Сандра Рашковић, Зоран Роловић, Даринка Бошковић и Владимир Стојичић.

Незаобилазни део тима биле су медицинске сестре и техничари Славица Рајачић, Оливера Селаковић, Ивана Шиканић, Бранкица Брдар, Светлана Јосиповић, Ирена Брајковић, Лепосава Вуковић, Драгица Марјановић, Биљана Радосављевић, Љиљана Пековић, Нада Гранжан, Драгица Лалицки, Зорица Васић, Виолета Бојић, Јела Лечић, Катарина Итов, Татјана Машић, Мубера Ћуза, Биљана Ракочевић, Александар Бурмуџија, Предраг Бранковић, Зорана Старчевић, Јасмина Икач, Ивана Кошутић, Жана Зарубица, Јелена Јанковић, Ивана Милекић, Јелица Росић и Славица Илић.

Посебан значај у операционој сали имале су инструментарке: Зага Сланц, Зага Лалић, Верица Стеванковић, Снежана Пешић, Марина Чекеревац, Биљана Росић, Марина Андрић, Јелена Ћирковић, Радина Поповић, Горан Поповић, Хана Бенка, Сенка Кнежевић, Марија Рељић и Соња Стевановић. За перфузију су били задужени Драгиша Милановић, Драган Јовановић и Драган Вићентијевић, уз болничара Горана Бабића. Након операције, пацијенте су водили физиотерапеути: Марко Голубовић, Бојан Вучинић, Светлана Хофер, Соња Брајковић и Вида Борисављевић.

Прослава 30 година од првих трансплантација на ,,Дедињу“ није само подсећање на херојски подвиг из прошлости, већ и инспирација за будућност српске медицине, симболизујући снагу тимског рада, непоколебљиву вољу и непрекидну борбу за сваки људски живот.

Поводом овог значајног јубилеја, приказан је и шестоминутни филм о првим трансплантацијама, који је садржао архивске снимке, као и снимке нових пет трансплантација које су урађене у претходних годину дана, укључујући и одлазак тих пацијената кући. Филмом је приказан историјски тренутак и континуирани успех трансплантационог програма на ,,Дедињу“.