Након скоро 30 година, Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње” поново је извео трансплантацију срца, што представља велики медицински напредак за ову установу и целу земљу.
Тридесетчетворогодишњи пацијент је добио ново срце захваљујући донацији из Новог Сада. Поред срца, органи донатора су спасили и животе других пацијената. Органе истог даваоца добили су и пацијенти којима су у Универзитетско-клиничком центру Србије пресађени јетра и рожњаче, а у Универзитетско-клиничком центру Војводине бубрези. Прва трансплантација срца у овој здравственој установи, након вишедеценијске паузе, успела је захваљујући напредним технологијама и посвећености стручног тима и врхунских стручњака.

Професор др Милован Бојић, директор Института „Дедиње”, нагласио је да се пацијент након операције осећа добро.

– Првог дана по операцији пацијент је одвојен од респиратора, дише сам, узима храну, насмејан је и опуштен, добија имуносупресивну терапију како би се спречило одбацивање органа, комуницира са медицинским особљем, његови витални знаци су стабилни, те очекујемо да ће постоперативни ток бити без проблема, иако свака процедура носи своје ризике – казао је проф. Бојић.

Трансплантациони тим „Дедиња“ довео је до успешног исхода операције. Демонстрајући највише стандарде медицинске праксе, представио је комбинацију искуства из водећих клиника САД- а и Европе са српским условима и прописима. На челу тима били су кардиохирурзи доц. др Саша Боровић, руководилац Центра за срчану слабост, др Петар Вуковић и др Младен Боричић, у сарадњи са начелником Одељења за кардиолошко лечење срчане слабости др Драганом Кошевић, доц. др Драганом Унић Стојановић, др Љубомиром Ђоковићем, др Александром Живковић, др Бојаном Миловановић, др Немањом Анђелковић, др Јеленом Миладиновић и др Јеленом Стефановић Нешковић. Уз њих, Главне сестре Института, Зорица Васић и Јасмина Меденица из Центра за срчану слабост, као и Невена Симић из Интензивне неге, сестре Сања Чоловић, Мина Обрадовић, инструментарке Ивана Глумац, Сања Илић и Мирјана Поповић, анестетичарка Јелена Вујатовић, перфузери Немања Ристић и Александар Машић, чинили су незаменљив део тима. Такође, имунолог др Данило Војводић са ВМА, пружио је консултантске услуге, те су заједничка посвећеност и стручност били одлучујући за успех трансплантације.

–У последње време, трансплантацију срца наши лекари су вежбали у Семелвајз (Semmelweis) универзитету из Будимпешти, другом по броју урађених трансплантација срца у овом делу света. Наша сарадња је двосмерна – мађарски лекари  од нас уче технику уградње тотално вештачког срца, што је захват којим се ,,купује“ време, то је златни мост до трансплантације, а ,,Дедиње“ је лидер у свему томе. Као што је већ познато, Институт је први урадио трансплантацију срца у Србији,  па је до 2000. године  било 18 успешних трансплантација јетре и срца, а ти пацијенти, од тада, па до данас, живе своје нове животе. Нажалост, трансплантациони програм је био прекинут скоро три деценије, али сада, на сву срећу,  настављамо тамо где смо стали – казао је проф. др Бојић.

Посебно је важна напредна технологија која је коришћена у трансплантацији, први пут је у Србији, али и у региону, срце до примаоца стигло на начин какав се користи у Америци У питању је ОЦС систем за чување органа (The TransMedics Organ Care System)

– Први пут на овом простору југоисточне Европе, значи, није у питању ни Мађарска, ни Румунија, ни Бугарска, Словенија, Хрватска, нити Словачка, већ ми у Србији, односно Институт ,,Дедиње“. То је апарат, односно кутија у коју се стави срце, кроз њега тече крв донора и оно ради. Срце све време куца, од тренутка кад се узме из грудног коша донора, тад се кратко заустави, стави се у машину и све до тренутка када се угради у грудни кош примаоца, срце куца. У овом случају, искључена је могућност да срце пати због недостатка крви и кисеоника. Првих седам дана су критични или изазовни за све пацијенте који имају трансплантиране органе, укључујући и срце. Хвала Богу и захваљујући доброј и позитивној енергији самог пацијента и захваљујући нашем раду и труду, пацијент је сасвим у реду– објаснио је кардиохирург др Саша Боровић и истакао да је знатно мања могућност за компликације, уколико је краће време од узимања срца до трансплантације.

Доц. др Боровић је указао на то да очекује промену у кретању трансплантационог програма у Србији на боље.

–Трансплантација срца представља круну медицине кардиохирургије и кардиоваскуларне медицине, уопште. Ова вест је мали корак, али пацијентима даје наду да ће дочекати срце и продужити себи живот, а срећа и нада су најјачи лекови. Ми ћемо урадити све да наши пацијенти имају све бенефите тог програма – поручио је др Боровић.

Др Драгана Кошевић, кардиолог и начелник Одељења за кардиолошко лечење срчане слабости, казала је да је пацијент који је примио ново срце био је на листи чекања за трансплантацију последње две године. Његово стање се погоршавало од 2005. године, када је и започео са лечењем срчане слабости, а 2017. године му је уграђен кардиовертер дефибрилатор.

–Стање пацијента се погоршавало и на срећу, срце је стигло на време. Сада је свестан, комуницира, шета и осећа се добро, али је пред нама дуг пут у опоравку. Имуносупресивна терапија је та која носи са собом одређене нежељена дејства са којима се ми доста успешно боримо. Пацијент је имао генетску мутацију и форму срчане слабости са задебљаним видовима леве коморе, који не функционишу, такозвану хипертрофичну кардиомиопатију. То може да буде урођено или стечено, али највећи број пацијената са срчаном слабошћу имају болести крвних судова срца. У Центру за срчану слабост ми детаљно испитујемо пацијенте, пре него што их представимо нашем конзилијуму. У овом случају, пронашли смо мутацију гена која је утицала на развој срчане слабости. Под истим кровом ове куће лечимо болеснике у свим фазама срчане слабости – у почетној, тек откривеној фази болести, у стабилној, хроничној фази и у оној, нажалост, завршној терминалној фази, када је најбољи лек за лечење ових болесника управо трансплантација срца– објаснила је др Кошевић.

Према статистичким подацима, срчана слабост представља велики проблем на глобалном нивоу.

–Чак 26 милиона људи широм света пати од ове болести. Код људи старијих од 70 година, свакој трећој особи је дијагностикована срчана слабост. Развој медицине нам омогућава боље лечење акутних инфарката, али се старењем популације повећава и број случајева срчане слабости. Развој медицине омогућио нам је да лечимо акутне инфаркте боље него пре 15 или 20 година. То је и један од разлога што их имамо више, а други разлог је и што смо старија популација. Када се дијагностикује срчана слабост, половина тих пацијената премине унутар пет, а 30 до 40 одсто унутар прве године. То је епидемиолошки стопа смртности, која је изузетно висока и зато је важно да се она препозна и исправно лечи  – нагласила је др Кошевић, посебно истичући важност превенције.

–Поред развоја нових лекова који побољшавају снагу срчаног мишића, важно је смањити факторе ризика као што су пушење, гојазност и дијабетес. Подизање свести о овим питањима је од суштинске важности за смањење броја нових случајева срчане слабости – рекла је она.

 Тим из Института „Дедиње”, не само да је успео да спроведе успешну трансплантацију срца, већ и да представи напредне технолошке поступке који су до сада били доступни само у најразвијенијим медицинским центрима.

–Наш циљ је да наставимо са развојем трансплантационог програма и да и даље радимо на спашавању живота. Захваљујући подршци министра здравља др Златибора Лончара, успели смо да наставимо са овим важним програмом и у будућности спасимо многе животе – закључио је проф. Бојић.

 

Ова успешна трансплантација срца није само велики корак напред за Институт „Дедиње”, већ и важан тренутак у области трансплантације у целом региону, која сада може да користи најновије технолошке иновације и медицинске праксе. У овом тренутку, у Србији 100 људи чека донорско срце, док се на листи  Института ,,Дедиње“ за ту врсту трансплантације налазе имена 42 пацијента.