Победа живота над смрћу на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ дешава се готово свакодневно. Иза затворених врата операционих сала, лекари и медицинске сестре воде најтеже битке за сваки откуцај срца, враћајући пацијенте са саме ивице живота и смрти. Али понекад, неке приче превазиђу оквире медицине и потврде да у тој борби за очување живота, главну улогу игра и поверење, захвалност и вера у медицинско особље.

Тако је и једна успешна операција акутне дисекције аорте на Институту „Дедиње“ прерасла у нешто много више од односа лекара и пацијента. Након више од 40 дана тешке борбе за живот, професор информатике у пензији, Мишо Пејовић из Горажда, одлучио је да нови живот обележи крштењем у болничкој постељи. За кума је изабрао кардиохирурга др Марка Анђелковића, лекара који је предводио тим лекара током његове хитне операције.

Мали и интимни чин крштења, обављен у болничкој постељи 05. маја ове године, на тренутак је изашао из оквира свакодневице једне здравствене установе и подсетио колико пацијенти, понекад, лекаре доживљавају као „богове“ који су уз њих у најтежим животним тренуцима. За многе, они постају много више од доктора – симбол наде и новог почетка.

Према речима оних који су на ,,Дедињу“ све време бдели над Мишом, он је у Институт примљен у изузетно тешком стању, с јаким боловима у грудима и дијагнозом која захтева хитну медицинску и хируршку реакцију, јер се код акутне дисекције аорте ризик од смрти повећава из сата у сат и сваки минут може бити пресудан. Након операције, уследио је дуг и компликован опоравак, током којег је професор Пејовић био и на привременој подршци дисању, односно механичкој вентилацији. Ипак, упркос свим компликацијама, успео је да победи у најтежој борби – оној за живот.

Говорећи о данима проведеним на Институту, професор Пејовић каже да је управо ту, међу лекарима и медицинским сестрама, осетио снагу вере коју је, како каже, носио у себи целог живота.

–Доктор Анђелковић ме је оперисао и био је уз мене када је било најтеже. Када човек прође кроз овако нешто, почне другачије да посматра живот. Видео сам колико су се сви борили за мене, с колико пажње и људскости. У једном тренутку схватио сам да желим да се крстим баш овде, на месту где сам практично поново рођен. За мене је било природно да управо доктор буде мој кум, јер ме је вратио из смрти. Осећам да нас сада везује нешто много веће од односа лекара и пацијента -рекао је професор Пејовић тихим гласом.

Он је додао да је жељу за крштењем дуго носио у себи, али да је тек током боравка у болници осетио да је дошао прави тренутак.

–Син сам комунисте и нисам био крштен, али вера је у мени постојала одавно. Сећам се ратних година у Горажду 1992. године, када су многи цепали странице Библије да би мотали дуван. Ја то нисам могао. Чувао сам је и читао. Веру не можете никоме наметнути, она дође сама, изнутра. Овде сам је осетио снажније него икада, гледајући како се ови људи боре за мене као за неког свог најближег. Те сестре, техничари и лекари за мене су прави анђели у белом. Зато сам желео да свој нови живот обележим управо овде, на Институту ,,Дедиње“- испричао је професор.

Посебно је истакао захвалност руководству Института, које му је омогућило да се света тајна крштења обави у болничкој соби.

– Бескрајно сам захвалан руководству „Дедиња“ што су имали разумевања за моју жељу. После свега што сам прошао, то ми је донело невероватан мир и снагу. Већ четрдесет два дана лежим овде и осећам како ми се живот полако враћа. Одатле је и дошла потреба да се крстим баш на овом месту, из захвалности Богу и људима који су ме спасили -рекао је Пејовић.

Кардиохирург Института „Дедиње“ др Марко Анђелковић каже да га је цео догађај дубоко дирнуо и да у тренутку операције није могао ни да наслути како ће се ова прича завршити.

– Пре свега, много ми значи што смо том човеку спасили живот као тим. Код пацијената са акутном дисекцијом аорте проценат смртности је изузетно висок, како пре операције, тако и током саме процедуре и у постоперативном току. Пацијент је примљен у веома тешком стању, са израженим боловима у грудном кошу, и одмах је оперисан по хитном протоколу. Након тога уследио је дуг опоравак, са бројним изазовима, али је на крају успео да се избори. За све нас то је био велики успех и огромно професионално задовољство -рекао је др Анђелковић.

Он признаје да га је позив да буде кум искрено изненадио.

– Нисам ни помишљао да ће све добити овакав епилог. Када ме је колега питао да ли пристајем да будем кум, био сам у операционој сали и само сам кратко рекао да пристајем. Тек касније сам постао свестан колико то поверење и захвалност значе једном лекару. Ми свакодневно радимо веома тежак посао и често немамо времена да застанемо и сагледамо колико некоме променимо живот. Овакви тренуци вас подсете зашто сте изабрали ову професију. Искрено, не знам да ли се нешто слично раније догодило на нашем Институту, али сигурно показује колико однос између лекара и пацијента може да превазиђе оквире медицине – нагласио је др Анђелковић.

Професор Пејовић се полако припрема за повратак кући у Сопот, где последњих година и живи и где га чека наставак опоравка, али каже да из Института излази као „нов човек“.

–Поручио бих свима који пролазе кроз тешке тренутке да никада не изгубе наду. Ја сам доказ да човек, уз врхунску медицину, посвећеност лекара и Божију помоћ, може да се врати са саме ивице -рекао је професор у пензији, Мишо Пејовић.