На Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ 18. и 19. маја први пут су успешно уграђена три кардиовертер дефибрилатора нове генерације. Ови савремени уређаји намењени су пацијентима с најтежим и потенцијално смртоносним поремећајима срчаног ритма. Реч је о систему код којег се електрода хируршким путем пласира испод грудне кости, директно на површину срца, без проласка кроз крвне судове и уласка у срчане шупљине, чиме се чува комплетан венски систем пацијента и смањује ризик од бројних компликација које класична метода може да носи. На тај начин пацијенти практично остају са очуваним крвним судовима као да никада нису имали уграђен апарат, што је од изузетног значаја за будуће интервенције и даље лечење, посебно код оних који су већ имали тромбозе, инфекције, претходне операције или оштећења крвних судова након зрачне терапије.

Како је објаснио др Милосав Томовић, начелник Одељења за електрофизиологију и електростимулацију Института „Дедиње“, кардиовертер дефибрилатор представља једину праву терапију која може спасити живот пацијентима са малигним поремећајима срчаног ритма, попут вентрикуларне тахикардије и вентрикуларне фибрилације.

–У току лечења пацијената који имају малигне поремећаје срчаног ритма, односно комплексне аритмије, једина права терапија која може пацијенту да спаси живот јесте уградња кардиовертер дефибрилатора. То је посебна врста пејсмејкера која не само да прати рад срца, већ у тренутку када препозна опасну аритмију аутоматски реагује и даје електрошок који може да спаси живот пацијента. Нажалост, највећи број болесника који добију вентрикуларну тахикардију или вентрикуларну фибрилацију често ни не стигне до лекара, јер таква аритмија може да се заврши фатално – рекао је др Томовић.

Он објашњава да се овакви апарати уграђују и пацијентима који никада раније нису имали малигну аритмију, али код којих постоји висок ризик да се она развије.

–Постоје пацијенти који добијају апарат у примарној превенцији. То су болесници који можда никада нису имали овакав поремећај ритма, али ми знамо да су у високом ризику да им се он деси. То су најчешће пацијенти са ослабљеном срчаном функцијом, са ниском ејакционом фракцијом, посебно они који су прележали инфаркт миокарда, имају уграђен стент или су подвргнути бајпас операцији. Код таквих пацијената препорука је да добију кардиовертер дефибрилатор како би били заштићени од изненадне срчане смрти – навео је др Томовић, додајући да се на Институту „Дедиње“ овакве процедуре изводе свакодневно, а број пацијената којима је апарат потребан је велики.

–Ми свакодневно имамо од две до четири, некада и пет уградњи ових апарата током дана. Самим тим можете да схватите колики је број пацијената којима је оваква терапија потребна. Код нас долазе пацијенти са најразличитијим поремећајима ритма и срчаном слабошћу, а велики број њих има индикацију за уградњу дефибрилатора. То је данас једна од основних метода лечења пацијената са срчаном слабошћу  – рекао је он.

Говорећи о листама чекања, др Томовић истиче да је ситуација данас значајно боља него

–Захваљујући акцији Министарства здравља и Института „Дедиње“, последње две године интензивно радимо на смањењу листа чекања. Данас смо достигли готово идеалан резултат – пацијент од тренутка постављања индикације и одлуке електрофизиолошког конзилијума на уградњу апарата чека максимално 30 дана  – нагласио је др Томовић.

Према његовим речима, класична уградња кардиовертер дефибрилатора подразумева постављање апарата испод кључне кости, док се једна или више електрода кроз венски систем уводе у срчане шупљине. Међутим, код појединих пацијената управо крвни судови представљају највећи проблем.

– Имате пацијенте који су имали претходне операције, много ожиљног ткива, раније инфекције апарата, запушење крвних судова или тромбозе. Код неких болесника, посебно оних који су имали зрачну терапију због малигних болести, долази чак и до нестајања крвних судова и ви више немате пут којим бисте могли да уведете електроду у срце. У таквим ситуацијама није лако направити план како пацијенту поново уградити апарат – објаснио је др Томовић, наглашавајући да је управо због таквих компликација развијен нови начин пласирања елекроде, који потпуно заобилази венски систем.

–Научници су размишљали како да помогну пацијентима код којих више не постоји могућност да се електрода уведе кроз крвне судове. Тако је развијен систем код којег уопште не морате да улазите у срце кроз вене. Електрода се хируршким путем поставља испод грудне кости, директно на површину срца. Тиме потпуно заобилазимо крвне судове, чувамо васкуларни систем пацијента и избегавамо многе компликације које класична метода може да носи – рекао је др Томовић.

Интервенција се изводи у општој анестезији, а сам захват траје око сат времена.

–Прави се мали рез испод грудне кости и електрода се пласира на површину срца. Не улазимо директно у срчане шупљине и не пролазимо кроз крвне судове. То можда звучи као велика хируршка интервенција, али процедура пролази веома брзо и пацијенти већ сутрадан одлазе кући, као и након класичне уградње дефибрилатора – казао је, наводећи да се нови апарат споља готово и не примећује.

–Апарат се поставља поткожно, на латерални део грудног коша. По величини је исти као класични дефибрилатор, али је направљен тако да прати контуре тела пацијента, па се након уградње и не примећује. Некад пацијент мора и сам да опипа где му је апарат како би схватио да га има. Век трајања уређаја зависи од тога колико често реагује током живота пацијента. Циљ нам је да апарат буде ту за сваки случај и да се никада не активира. Ако се не укључује често, просечан век трајања је између осам и десет година, минимум пет. Када дође време за замену, у највећем броју случајева мења се само батерија, док електрода остаје на свом месту – објаснио је др Томовић.

Др Томовић наглашава да овакву врсту терапије данас могу захтевати и млађи пацијенти.

–Захваљујући савременој дијагностици данас откривамо и код младих људи генетске предиспозиције за опасне аритмије. Малигне аритмије су оне које могу довести до срчаног застоја, а најчешће су то вентрикуларна тахикардија и вентрикуларна фибрилација. Због тога и млађе особе могу имати индикацију за уградњу дефибрилатора – упозорио је др Томовић.

У тиму који је учествовао у интервенцијама били су др Милосав Томовић, кардиохирург др Иван Нешић, проктор др Жаиме Касарес Медиaвила ( Jaime Casares Mediavilla)  из Кордобе у Шпанији, као и медицинске сестре и рендген техничари Драгана Ивковић, Нада Ного и Иван Бабић. Према речима др Томовића, након још неколико процедура тим Института „Дедиње“ ће овакве интервенције изводити потпуно самостално, док ће страни проктор по потреби бити укључен само код посебно комплексних случајева.